Globe trekker

Put u Kemet - 5 | NEZABORAVNI RIZORT

2012-01-06T17:06:00.005+01:00

U 8 ujutru naš kombi stao je u red vozila u glavnoj ulici Luksora, gde se svakog dana dva puta dnevno formirao konvoj koji je kretao ka obali Crvenog mora. Te 2005. bilo je zabranjeno slobodno voziti kroz pustinju, već uvek u policijskoj pratnji.

Dolaskom do obalskog autoputa ka Hurgadi, nakon sat i po vremena, vozila su se raštrkala svako svojim putem ka obližnjim mestima ili rizortima u kojima su turisti odsedali. Naš hotelski kompleks nalazio se u Safagi, nešto južnije od Hurgade, u sred ničega okružen isključivo peskom i stenama, pa kada je vozilo prošlo kapiju našli smo se u mini raju. Brzo uletanje u sobu i presvlačenje u kupaći dokazivalo je da sam JEDVA čekala da uletim u more, da sam o tome maštala svih petnaest dana vucaranja po kamenjaru hramova na 50 stepeni. Kako je hotel bio organizovan kroz gomilu manjih smeštajnih objekata u prelepom vrtu, samo sa peškirom u ruci preletela sam ovaj zeleniš, peškir bacila na pesak plaže i utrčala u vodu, do kolena. Krenula napred, opet do kolena, i opet do kolena i opet... Aaaaaaaa, hoću da plivaaaam. U tom trenutku primetim bele pihtijaste mase koje se lebde u vodi, hiljade njih... Aaaaaaa, meduze! Mislim da sam u ovom trenutku sebi skratila život za bar 10 godina. Terajući rukama vodu od sebe, pa time i ova odvratna stvorenja, žurila sam van vode, i tu u plićaku spazih zgaženu gomilicu kao uvrtenih kanapa boje peska. Pred očima mi je sevnulo – scena iz Opstanka, morske zmije koje se legu u plićaku radi toplije vode i svetla.... Aaaaaaaa, a ja sam to zgazila pri uletanju u vodu, fuuuuuj. Od tog trenutka mojim avanturama u divnoj vodi Safage dosao je kraj.

Narednih 5 dana kupala sam se u bazenu i dane provodila lenčareći od obroka do obroka, živeći san ostalih gostiju – debelih nemaca. Par puta su pokušali da me namame da učestvujem u debilnim igrama gde animatori od vas prave retardirane osobe na bini a vi se smejete i svi drugi vam se smeju, cekajuci svoj red da i oni zasijaju na pozornici. Kada smo pokušali da izađemo van ograde rizorta, obezbeđenje nas je samo pogledalo razrogačenih očiju, pitajući se ZAŠTO – to ni jednom turisti do sada nije palo na pamet... I jasno je zasto nije – tamo nije bilo žive duše, samo asfaltiran autoput uz obalu, pesak i stene u daljini. Ako bi vam to činilo razonodu, mogli ste samo gostovati u šetnji na plaži susednog rizorta, koji je u konceptu bio isto zatvorsko sranje. Jedva sam čekala da krenem nazad u prljavi Kairo, u gužvu u život.

Put u Kemet - 4 | KRSTARENJE NILOM

2011-11-17T09:59:00.036+01:00

Popodne smo se ukrcali na brod u Asuanu. Ploveći hotel sa 5 zvezdica i all inclusive uslugom čuveno je krstarenje Nilom koje Egipat nudi turistima za manje-vise pristupačnu cenu. Mohamed 3 takodje se ukrcao na brod i bilo je predvidjeno da nam bude na usluzi do dolaska u Luksor. Pri preuzimanju ključeva na recepciji dobili smo i tablete protiv stomačnih tegoba kao i kratak plan gde i kad su silasci sa broda radi obilazaka. Soba je bila mali apartman u nivou vode pa sam tokom celog puta zverala kroz prozor nadajuci se da ce ga bar jednom repom pljesnuti neki krokodil.

Rekla bih da sam najviše uzbuđena bila bas oko ovog krstarenja. Jednom prilikom gledala sam dokumentarni film o Agati Kristi i njenom boravku u hotelu Katarakt u Asuanu i plovidbi Nilom, pa sam valjda očekivala da vidim iste scene. Ispostavilo se da je to bila unapređena komercijalna verzija. Po isplovljavanju bio je serviran ručak u podpalublju i sala je sa obe strane bila otvorena, tj. gldala na obe obale. Seli smo pored jednog zanimljivog Francuza i on nam je narednih dana pravio društvo tokom obroka. Po struci je kuvar, pa su naši razgovori obično tekli u tom smeru, ogovarali smo jela na meniju i raspitivali se o detaljima francuske kuhinje, saznavši da Francizi nikada nisu imali običaj da jedu supu na kraju obroka kako je to u Srbiji prepričavano. Uživanje u hrani upotpunjavao je šarm osoblja i naravno pejzaž obale Nila, pesak i palme, koji su promicali u pozadini prozora.

Prvo pristajanje bilo je predveče u Kom Ombu, gde smo obisli hram posvećen Sobeku, sa krokodilskim likom. Mnogo jaci utisak, od scene samog hrama, ostavlja atmosfera pri izlasku sa broda gde je duz kratkog pristana za brodove načičkano bezbroj tezgi sa raznim džidžabidžama za turiste i dok jos niste ni sišli sa mostića koji povezuje brod i kopno trgovci su vam se nakačili na grbaču i neće se skinuti sve dok se ponovo ne popnete na palubu.

Sldeceg jutra, u cik zore tj oko 6.30, zaustavili smo se u Edfuu, gradu gde se nalazi poznat Horusov hram. Kako je u programu pisalo da do hrama idemo konjima, moja slika je bila nalik scenama iz Indijana Džonsa gde mi jasemo kroz pustinju, ali to na zalost nije bio slučaj. Na samom doku su nas cekale kočije i odvezeni smo do hrama. Takodje, nastalo je komesanje kada smo se mi, Srbi, pobunili da bilo šta dodatno platimo, jer je naš aranžman SVE pokrivao pa i bakšiš za te "konjanike" dok su sapunici nemci vadili iz džepova egipatske funte i davali koliko su lokalci tražili. Da, to je taj momenat u vezi Egipta koji apsolutno mrzim – "ciganisanje". Još dok smo bili na aerodromu, neki lik je ničim izazvano prisao i digao moju torbu na traku za skeniranje, ja se zahvalila a on pružio ruku – bakšiš. Slična stvar se desila u Asuanu dok smo čekali brod do ostrva File: momak je prišao, ubrao cvet sa susedne grane i pružio mi i, naravno, ispružio ruku – bakšiš. Mrzim to!

Kako je Mohamed 3 nerazjašnjeno napustio brod u Kom Ombu, u Edfuu nas je dočekao Mohamed 4, identičan naš drug sa faxa Goranče, te smo ga na dalje tako i zvali. Od priče o ovom hramu jedva da se ičega sećam, pošto me je strefilo upravo ono zbog čega smo dobili tablete na recepciji broda. Protrčala sam kroz hram, kad sam već tu i šćućurila se u jedan ugao pod senkom čekajući ostatak putnika za povratak na brod. Ostatak dana bilo je pravo uzivanje – brčkanje u bazenu na palubi, izležavanje na udobnim ležaljkama uz knjigu dok vam pogled nemirno luta po prelepom pejzažu na putu ka Luksoru, kafica i kolačici servirani na šanku pored,... dok je brodom vladala euforija zbog predstojeće večeri – galabija party - o radosti, šta obući :). Prodavnica suvenira (pa i lokalne garderobe) bila je opustosena toga dana.

Prelazak prevodnice Esna izmamio je sve putnike na palubu, pa smo se kao čavke na ogradi naginjali i uzdahivali pri sceni prelaska sa jednog katarakta na drugi.

Sledećeg dana oko podneva uplovljavali smo u Luksor. Pogodite, tu je bio Mohamed 5, i time smo definitivno zaključili da su svi sa ovim imenom otišli u "turističke vodiče". Ovaj simphttp://www.blogger.com/img/blank.gifatični mladić pojma sa životom nije imao. Tačnije, možda je on i poznavao materiju, ipak je to stvar opšte kulture jednog Egipćanina, ali je sasvim sigurno da je engleski jezik učio samo kroz retke filmove na TVu. Ne odjavljivajući se sa broda, odvezli smo se na levu obalu Nila. Prelepo. Medinet Habu je jedan od najočuvanijih hramova gde vaša mašta nema puno zadataka, a hram Hatšepsut bi bez problema mogao da se provuče u publikacijama dela moderne arhitekture. Osim nesnosne toplote i za malo padanja u nesvest u Dolini kraljeva, gde se nadjete u krajnje morbidnoj situaciji da ne želite da ikada napustite ukopane grobnice, ovaj dan bio je pun uživanja.

Scena koju nikada necu zaboraviti izgleda odprilike ovako: zalazak sunca, na palubi sam ležeči sa koktelom u ruci, feluke krstare na blistavoj vodi, u mislima sam negde u dobu faraona i Agate i... ah kako je život lep... i onda počinje ablahm alaaa alaa alaa alaaa sa svih minareta u gradu. Neeeee!

Tuga nastade kada smo napuštali brod. Bilo je to divno iskustvo, pre svega lencarenja na palubi i potapanja u bazen sa pogledom na prelep pejzaž doline Nila, potajno očekujući da neki krokac izviri iz vode.
Po izlasku iz kola ispred hotela Hilton u Luksoru svi nas čudno gledaše, valjda opet zbog naših musavih rančeva. Dobili smo prelepu sobu uz klasično trčkanje posluge, i tu proveli naredna 2 dana. Ako uzmemo u obzir činenicu da je meni restorana bio fantastičan, sa više egzotičnih svetskih kuhinja posluženih tokom jednog obrokate, možemo oprostiti upravi hotela što je voda bazena imala veću temparaturu od spoljašnje na letnjih 50oC u hladu.

Prvog dana smo otišli u obilazak hramova Karnak i Luksor, da, sa onim istim tuc-mhttp://www.blogger.com/img/blank.gifuc Muhamedom 5, ali ovoga puta uspešno mu objasnivši da je bolje da nas čeka u kolima dok mi nemo razgledamo. Ne bih detaljisala o ovom impresinom "kamenju", osim što cu vam savetovati da hipostilnu salu Karnaka za života morate doživeti.

Do Abidosa gde se nalazi mnogobožački hram, u formi "rame uz rame sa minimalizmom 21.veka" i Dendere gde se nalazi hram boginje Hator (žene Horusa iz Edfua :)) isli smo kolima, pa tako sve scene sela posmatrane sa vode upotpunili krupnim kadrovima žena koje peru veš u kanalima, deci koja se kupaju u istim, životinjama na livadama, plodnim njivama, kao i naoružanim vojnicima a i civilima koji garantuju bezbednost porodicama i turistima.

Put u Kemet - 3 | ABU SIMBEL & ASUAN

2011-08-08T22:13:00.009+02:00

Oko 4 ujutru bili smo na aerodromu. Let za Asuan i Abu Simbel. Neki leže, neki su zavaljeni, neki uredno sede na stolicama u čekaonici. Jedina prijatna stvar u datom trenutku bila je temperatura vazduha te sam razmisljala kako bi bilo idealno da obilaske pomerimo za noćne sate a spavamo oko podneva u klimatizovanjim prostorijama... Nemoguće, naravno.
Grupa prisutnih spontano je ustala, iz torbi izvukli neke prostirke i uputili se ka mračnijem uglu prostorije. Izuše se, kleknuše i poče molitva...
Let traje oko sat vremena sa kratkim zaustavljanjem u Asusanu, kako bi putnici koji ne obilaze hram u Abu Simbelu izašli. Nastavak puta je isključivo u turističke svrhe i to je bilo očito čim pogledate lica preostalih putnika, svi puni išekivanja da vide prelep Ramzesov hram premešten sa mesta gradnje. Po izlasku iz aviona autobusom smo prevezeni do lokaliteta i imali smo dva sata na raspolaganju za obilazak. Iako se to činilo malo, pomisao da će temperatura uskoro skočiti za 20 stepeni naterala nas je da damo po gasu. Jedan do drugog, hramovi Ramzesa II i njegove žene Nefertari izgledali su savršeno na jutarnjem suncu dok se u pozadini prostire jezero Naser...

Po sletanju u Asuan, čekao nas je, naravno, novi vodić - Muhamed 3, simpatičan mladić sa iznenađujuće dobrim izgovorom. Luksuznim automobilom (zaboravih koje marke sećam se samo da je bio glomazan i metalik siv) odvezli su nas do hotela Basma, na blagom uzvišenju iznad grada. Sve je šljaštelo, podovi, zidovi, lusteri, osoblje... Kada je momak_za_sve poneo naše stvari do sobe, kroz glavu mi je sevnula scena iz filma Sam u kući – da li da mu dam ovu zvaku kao bakšiš, kad već izgledamo kao dva klošara sa prljavim begpekerskim rancima... Ulazimo u mračnu sobu i momak_za_sve razgrće zavese – voooooov, nikada neću zaboraviti taj prizor, Asuan na dlanu, palme, feluke na Nilu, u pozadini pustinja; da valjda tako izgleda Raj. Potrčala sam da izađem na terasu i pri naglom otvaranju vrata udari me vreo, ali VREO, vetar i ja se osamućena vratim unutra.

Nakon trećeg sata sedenja i gledanja kroz staklo, apsolutno bez reči samo sa ponekim uzdahom, odlučili smo da izadjemo do bazena i dalje u restoran na ručak. Da mi je neko rekao da ću pretrčavati od jednog ulaza u hotel do vrata restorana koji je bio u depadansu hotela, nikada ne bih verovala, ali eto desava se. Vreo vetar je bio toliko nepodnošljiv da smo bili u blagoj panici kako ćemo izdržati razgledanja ovde narednih 2 dana. Ovog osećaja sam se setila kada sam prvi i poslednji put otišla u turbo-solarijum i kada je ona konzerva počela da isijava i izduvava vrelinu, samo sam izasla i zahvalila se. Mučilište!
Asuan, Asuan, Asuan – prelep! Prvo smo se odvezli do velike brane, čijom je izgradnjom nastalo jezero Naser a zatim do nedovršenog obeliska koji je i dalje položen na zemlji a na kojem su radovi prestali kada je ustanovljena pukotina; zaista zanimljiva priča. Ono čimie smo bilio duševljeni je hram File na ostrvu, takođe premešten i izdignut kada je izgrađena brana. Mohamed je pričao i pričao, a mi smo uživali koliko smo mogli na opisanoj vrelini.

Vožnja felukama kao još jedna turistička atrakcija bila je nezaobilazna. Sišli smo do obale, ukrcali se na brodić i krenuli. Tačnije, pokušavali da krenemo, jer feluke rade na vetar a tog popodneva, za razliku od prethodnog dana, ni dašak. Dok smo čekali da se pomerimo animirao nas je prodavac dzidzabidza na brodiću. To šta je vadio i vadio ispod klupa ne mogu ni da nabrojim: "vont dis, vont dis, čip prajz, dis, dis, čip..." i tako u krug. Kao rešenje, u pomoć je dosao motorni čamac i "slepao nas" gore dole po Nilu :)

Put u Kemet - 2 | ISLAMSKI KAIRO & ALEKSANDRIJA

2010-06-19T00:58:00.015+02:00

Dan predviđen za obilazak Kaira protekao je dosta uzbudljivo. Naime, oko 9 sati prema dogovoru na recepciji hotela čekao nas je vodič, Mohamed. Sabri je preuzeo neku grupu Španaca. Pošli smo redom od Koptske četvrti, preko Jevrejske pa do Muslimanskog dela detaljno obrađujući Citadelu i Alabaster džamiju Mohamed Alija.

Puno pričica, puno istorije, "zis iz OVO, zis iz ONO" ali sve upotpunjeno sa "I want to tell you, My friend..." (nikada friendS) pri počinjanu svakog novog pasusa u izlaganju. :) Takođe, saznali smo sve o njegovoj porodici, a on je bio veoma zainteresovan da mu, iz našeg ugla, objasnimo problem Kosova, čime je kasnije bio vidno iznenađen uporedivši našu priču sa onom koju saznaje iz medija. Popodne smo proveli sami u gradu, kupujuci razne gluposti (po običaju). Ja sam insistirala na čaju od hibiskusa (samo sušeni hibiskus) i pošto mi je delovalo jako jeftino nisam htela ni da čujem da kupim manje od 2kg – beše to paket 30x30x50cm, koji smo narednih dana vucarali, zajedno sa onim tepihom.

Novo jutro, novi Mohamed. Onaj od prethodnog dana je imao porodične probleme te su nam poslali drugog jadnička, gde je malo falilo da mu kazem "Idi mali nazad u krevet, možemo mi i sami". Put ka Aleksandriji je dosadan – vožnja autoputem pored koga nema ničeg osim benzinskih stanica i mesta za odmor. Na pola puta pravili smo pauzu na jednom takvom, čega bas i ne želim da se sećam, s obzirom da smo izludeli od dosadnih muva kojih ima u milionima, svuda, na namestaju, hrani, piću, ljudima,... fuj.
Mohamed 2 je uzvikivao kako prvo idemo da vidimo 'bobej bila', što mi, naravno, nismo znali kako da protumačimo... 'bombej bila' ovo, 'bombej bila' ono, dva, tri, pet...deset puta i nista nam nije bilo jasno, sve dok ga nismo ugledali: " aaaaaaa, pa sto ne kazeš - Pompey's pillar".

Tvrđava na mestu Farosa, prelepa džamija, palata i park Montazah,nova biblioteka... nisu pomogli da prevaziđemo tugu.

Naime, bili smo se nameračili da overimo neku plažu. To je bila sveta misija dana, posle trodnevnog vucaranja po pustinji i Kairu. Tokom vožnje duž dugačke obale sa jedne strane smo gledali visoke solitere, moderne poslovne i stambene zgrade, a sa druge plaže i moooreeee. Prelepa slika. Ali, samo iz kola. Kada smo parkirali i pošli da se bućnemo prizor nam se, blago rečeno, zgadio: plaže pune, krcate, sve prepuno stolova ispod suncobrana, a za stolovima debeli arapi, obuceni, žene obučene, jedu, piju; u vodi ista stvar obučeni se kupaju, sa maramama na glavi, milijarda njih, jedni drugima na glavi, deset puta gore od naše Ade po najtoplijem letnjem danu ... Haos. Vikend ili šta god.

Put u Kemet -1 | PIRAMIDE

2010-03-07T12:53:00.015+01:00

Odlazak u Egipat, po onome što ljudi pričaju, uglavnom se sveo na letovanje u Hurgadi sa izletima na kojima se vide Kairo i Luksor, ili u Šarmu sa izletom na Sinajsku goru. Ono što smo M i ja želeli bio je temeljni obilazak kulturnih spomenika ove zemlje, o čemu čitamo od detinjstva, pa smo pribegli individualnom putovanju koje je organizovala naša prijateljica (vlasnica jedne od turističkih agencija u Beogradu, koja godinama u nazad organizuje ture pod naslovom Put u Kemet). Program je uključivao 13 dana obilazaka i kako je razlika u ceni sa ili bez 7 dana na moru bila svega 70e, odlučili smo da uzmemo i to. Ukupna cena od 780e za 20 dana ukljucivala je smeštaj i hranu, sve transfere, sve ulaznice, sve lokalne vodiče i sve oficijalne bakšiše (verovali ili ne), jednom rečju SVE. Na taj način bili smo pošteđeni vucaranja novca sa sobom i razmišljanja da li ili ne. Kao evidentan problem bio je datum koji smo izabrali za putovanje: jul-avgust. Prijateljica je napomenula da će nas na aerodromu čekati agent lokalne agencije a u hotelu dotični Moataz.
Iz Beograda smo minibusem putovali za Budimpeštu, odakle smo Egyptair-om leteli za Kairo. Iako je iz Beograda bilo direktnih letova JATom, izabrali smo ovu opciju zbog povoljnosti u ceni, čime smo za isti novac dobili i 3 leta unutar Egipta za destinacije po želji. Nešto iza ponoći preletali smo grad i avion se spuštao ka pisti, a svetla koja su se mogla videti kilometrima daleko i bulevari koji su se pružali u beskraj dali su nam adekvatnu sliku o veličini Kaira.Na izlazu sa aerodroma čekao nas je čovek iz agencije, u rukama je držeći veliku tablu sa našim imenima. Sa osmehom na licu se predstavio i jedva uz pomoć ruku i nogu objasnio da ga pratimo do kola. Čim smo izašli na ulicu zapahnuo nas je suvi vazduh pun peska na oko 35'C. Pratili smo ga i pitali se koliko će vruće biti tokom dana. Posle brze vožnje kombijem kroz pust grad, u trajanju od oko 45 minuta i bez mnogo priče, stigli smo u hotel u Heliopolisu (deo Kaira), gde smo se za čas smestili sa rečima da nas oko 10 sati čekaju Moataz i vodič na recepciji.
U foajeu sedela su četiri čoveka. Prepoznali smo vozača od prošle noći, osmehnuli se i tada je prišao prvi muškarac, predstavio se i objasnio kako je on predstavnik agencije i da Moataz nije mogao doći. Upoznali smo Sabrija, lokalnog vodiča, a četvrti gospodin je samo stajao i osmehivao se. Prvom smo dali avio-karte radi nekakve overe istih i dogovorili viđanje za sutradan kako bi karte dobili nazad. Izlazak iz hotela bio je šok, vrelina je odmah udarala u glavu, te je klimatizovan kombi ubrzo postao naše omiljeno mesto za predah. Po Sabrijevoj logici, zbog kasnog polaska u obilazak, najbolje je bilo otići na plato Gize i odraditi Piramide. Gužva, gužva, gužva. Ulice u dva ili tri nivoa i sve mili. Dok smo se prbiližavali nastala je euforija, kada ćemo u daljini ugledati vrh najviše. Svi oni dokumentarci koje smo pogledali na History kanalima, pa razni romani, enciklopedije, moj maturski rad, sve je bilo tu pred očima, samo je falilo da to i dotanemo. Čim smo prišli ja sam bila šoku – Šta je bre ovo!?!? Asfaltirane ulice oko piramida, busevi i automobili parkirani na sve strane, gužva, kilometarski redovi za ulazak u piramidu. Moja slika o misterioznim građevinama koje stoje u sred pustinje srušila se kao slagalica. Šta bi crni Keops rekao da vidi ovu sliku?!?!?!
No, ako zanemarimo prethodno navedeno, dobro smo se zabavili u Gizi. Sabri je fantastičan lik sa kojim je bilo zadovoljstvo razgovarati na razne teme, od politike do kulinarstva. Čekanje u redu bilo je nepodnošljivo na upeklom suncu, ali vreme smo prekratili razgovarajući sa Srbima koji su došli na izlet u Kairo iz Hurgade. Moram dodati da je velika većina bila šokirana našom izjavom da nismo u grupi, da smo dosli solo i da ćemo provesti dve nedelje vucarajući se po Egiptu a da to nije na moru, zbunjeni šta tu ima toliko da se obilazi (to je bio početak invazije Srba na Crveno more, leto 2005.). Spuštanje u piramidu izgleda kao da ste na traci – provlačite se kroz tunel visine oko metar i širine oko 80cm, u nagibu bar 30%, dvosmerno, pa kada snimite da vam u susret ide neka teška kategorija pomolite se ili se vratite u rikverc na početak da ga propustite. Zadržavanje u grobnici nije duže od 5 minuta, najviše iz razloga gužve i neopisive zagušljivosti nastale usled povećane vlažnosti i manjka ventilacije.
U nastavku je usledilo slikanje na svih strana kompleksa, sa Keopsovom, sa Kefrenovom, sa Mikerinovom, pa sa sve tri piramide istovremeno, pa i ispred Sfinge, do koje se jedva probijete od gužve, zatim odlazak u muzej papirusa, pa parfema, i negde nakon pet sati muvanja po ovoj gužvi vratili smo se u najdarži kombi sa klimom i pošli put hotela. Bilo je ovo dovoljno peska i sunca za prvi dan.
Naspavani, sledeći dan smo počeli u 6 ujutru. To je, izgleda, jedino vreme kada možete uzivati u dnevnom svetlu, tokom leta u Egiptu. Pošli smo južno od Kaira, ka oazi Fajum, da vidimo neke od najstarijih piramida, preteča onih u Gizi. Predgrađa Kaira, pa onda i ulice Fajuma delovali su mnogo životnije i ukalpali se u sliku koju smo imali o ovoj zemlji.
Nakon vožnje od oko sat vremena, u daljini videli smo piramidu faraona Snofru u Meidumu koja je izgledala prelepo izvirući iz peščanog mora iako je doživela urušavanje. Tada smo se zaustavili na raskrsnici u sred pustinje. Na pitanje zašto čekamo, Sabri je objasnio da čekamo konvoj, jer je obavezno na nekim deonicama puta ici uz policijsku pratnju.
Bili smo u čudu kada su došla dva policijska vozila, jedno je stalo ispred kombija, drugo iza, i krenuli smo ka piramidi. U daljem razgovoru koji smo vodili, saznali smo da ovde turisti ne dolaze često, da smo mi bili jedini u tada poslednja dva meseca, pa je konvoj činilo samo naše vozilo. :) Zbog retke posećenosti i ne velike vlage, ulazak u ovu piramidu bio je sasvim podnosljiv, čak prijatan i uzbudljiv kada uzmemo činjenicu da su je otvorili samo radi našeg ulaska. Takođe, scena gde naoružani vojnici u civilu "čuvaju" piramidu, u sred ničega, pridodala je našem oduševljenju prizorom.
Sledeća stanica bio je Dahshur, gde smo videli Crvenu piramidu i Prelomljenu piramidu, mlađa, uspešnija dela faraona Snofru. Celokupan doživljaj bio bi još bolji, da zvezda nije upekla, i da jedino što smo pred očima videli nije bio klimatizovan kombi.
Nekadašnja prestonica Memfis, danas jedva zaokuplja interesovanje turista. Ono čime smo bili oduševljeni jeste kolosalna statua Ramzesa II kao i prvo veliko cenkanje pri kupovini bazaltnih statuica egipatskih bogova. Takođe, nezaboravno iskustvo bilo je ispijanje egipatske kafe. Poznato je koliki sam ljubitelj iste, ali ovo je bilo nesto groooozno. Da li zbog vode koju koriste ili kafe (posto je način pripreme kao naša turka) ne znam, samo je bilo jasno da ćemo od toga trenutka piti iskljucivo čaj od hibiskusa koji se svuda nudio (najčešće hladan). U obližnjoj Sakari gde se nalazi Džoserov kompleks sa stepenastom piramidom, dobili smo prve časove čitanja hijeroglifa, a mojoj sreći nije bilo kraja kada sam napunila flašu peskom, mekim kao puder za telo, za poneti kući.
Tokom vožnje ka Kairu zaustavili smo se u manufakturnoj proizvodnji tepiha, gde je M kupio jedan od kamilje vune (koji smo vukli sa sobom preostalih 18 dana puta!) i prava je sreća sto smo imali kombi na usluzi, da odložimo tepih, jer je po povratku u centar usledio obilazak muzeja. Šetnja uz priču koju je Sabri izlagao i naše prisećanje scena iz History dokumentaraca, pretvorili su popodne u muzeju u vremeplov kroz dinastije i carstva. Sećam se da je Sabri objasnio kako fakultet koji pohađaš da bi postao licencirani vodič, tokom jedne godine studija obrađuje teme perioda jedog carstva (Staro, Srednje i Novo carstvo).

Taksi ?!? Gud prajz, mizter ! | PETRA & KRALJEVSKI AUTOPUT

2010-01-30T18:48:00.023+01:00

Ako ste ljubitelj dobijanja informacija u trenutku dok gledate odredjenu stvar, a na put krećete u društvu, savetujem da obavezno ponesete bar 2 vodiča na istu temu. U suprotnom, netrpeljivost prema osobi koja poseduje knjigu u datom trenutku postaje veoma izražena i kulminira negde na sredini putovanja, povlačeći za sobom niz konflikata.
Slučaj "Tri pametnjakovića na Svetoj zemlji" nastavio je kretanje ka jugu, pošto smo u hotelu iznajmili taxi koji će nas prevesti od Amana do Petre. Redovna autobuska linija na ovoj relaciji saobraća autoputem kroz pustinju, bez zaustavljanja, a naša želja je bila da se provozamo Kraljevskim autoputem i zastanemo na zanimljivim mestima.
Prvo zaustavljanje bilo je u gradu Madaba, gde smo obišli arheološki muzej i brojne podne mozaike. Zatim smo se popeli na planinu Nebo, na kojoj je po legendi sahranjen Mojsije, odakle se pruža pogled na panoramu Svete zemlje (Reku Jordan, Jerihon, Jerusalim,...).
Tokom vožnje kroz pustinjsku ravnicu, razgovarali smo sa vozačem o situaciji u regionu. Kao Palestinac, koji je napustio svoju zemlju, veoma ubedljivo pričao je o prošlim vremenima i ratu koji je besneo. U jednom trenutku primetili smo da se automobil približava nekoj ivici i da ispred ne vidimo nastavak puta. Bio je to Vadi Mudžib, kanjon čiji prizor zaustavlja dah.
Krstaški zamkovi Karak i Šobak mala su deca u odnocu na Krak u Siriji, ali ajde, bilo je zanimljivo provlačiti se kroz uske hodnike i analizirati svodne tavanice (arhitekte !). Ono što se ne može poreći jeste lepota kamenjara koji nas je okruživao.
Oko 21h stigli smo u Vadi Musa, gradić na rubu Petre. Jedva smo čekali da svane. Ako niste znali, ovde je smiman "Indiana Jones and the Last Crusade", te se u svim boljim hotelima svakodnevno vrti projekcija ovog filma. U 7h bili smo na kapiji, kupili ulaznice i ajmo. U vodiču, mapa lokaliteta pokazuje da ako pre ulaska u Veliki sik (uzak kanjon dugacak oko 1.5km – glavni ulaz u Petru) krenete na desno, malim kanjonom stižete do nekih "orlovih stena". Nahvališe ih u vodiču i dadoše uputstvo da ćemo ih videti sa leve strane na oko 300m od ulaska u mali kanjon. Ma važi. Verovatno smo presli 3km, vrat nas je zaboleo od zveranja u vis a pošto je teren kojim smo koračali poput isušenog kanjona Morače, za malo nismo par puta slomili ruke i noge. Vratili smo se istim putem.
Već je bilo deset sati i vrućina je postajala nepodnošljiva. Srećom zidovi Sika su visoki preko 20 metara pa je celim putem bila hladovina. Dok smo prolazili kanjonom na svakih 5 minuta prolazio je po jedan "TAXI" čiji je vlasnik dobacivao: "mister ju vont taksi, gud prajz for ju". Možemo ih svrstati u 3 osnovna modela: mali konjski fijaker, kamila i magare. Za cenu nisam pitala jer sam zakleti protivnik ovakvog oblika maltretiranja životinja. Šta su one Bogu zgrešile?!?! Hoće turisti da jašu kamilu makar 20m pa to ti je. A ona jadna, na 50 stepeni, ustani/lezi - ustani/lezi - ustani/lezi.... maaaaaa....
Šetnja po Petri bila je više nego WOW. Pentrali smo se po stenama, ulazili u hramove i grobnice i priznali da nismo ni zamišljali da je grad nalik onome sto nas je sačekalo. Pripekla je zvezda a mi smo se uputili ka Manastiru koji je udaljen oko 3 km, uz stepenice uklesane u stene, uzbrdo, pa polako. Taxiji su i dalje redovno saobraćali i na ovoj relaciji, doduše samo magarenca (oni su nekako pogodni za te brdske puteve). Svako odmorište (kutak sa hladovinom) bilo je zauzeto tezgom na kojoj su beduinčići prodavali džidžabidže – sve po pola JD. Cenkala sam se kao blesava, iako mi sada to deluje vrlo smešno, ali dok ste tamo shvatate to kao ozbiljan posao i nećete da popustite ni za živu glavu. Nakon 2 sata pentranja stigli smo do Manastira. Veličanstveno. Nakon kraćeg razgledanja, M i K su otisli da okolo fotografišu planine a ja sam sela pod beduinski šator gde sam dobila piće a domaćini su počeli svirku na veoma neobičnim instrumentima. Ubrzo su sve nas turiste uvukli u njihov ples.
Svi hoteli nude prevoz do i od biletarnice na ulazu u Petru, pa smo i mi koristilu tu uslugu. Vozača, koji nas je tog jutra dovezao, zamolili smo da po nas dodje u 8, u sumrak. U centru Vadi Musa, pri ulasku u restoran, primetila sam pekaru-poslastičarnicu iz koje je dolazio omamljujući miris. Kao malo dete, počela sam da kukam da moramo tamo ući posle. U delu gde se prodaje slano, upravo su stizale vruće lepinje, tj. padale su iz rupe na plafonu (valjda se peku na spratu). Jedan momak ih je hvatao i dobacivao drugom koji ih je ređao u raf. Pokajala sam se zbog večere u restoranu. Nije baš da sam ljubielj njihovih kolača (rezanci, kore, razna testa, sa melevenim i seckanim bademima, lešnicima, pistaćima, orasima, i sve to zaliveno šećernim prelivima, ma znate već – baklave, tulumbe, kadaif), ali kada sam pogledala u pravcu slatkiša razrogačila sam oči i pokazivala prstom – 2 ova, 3 ona, 3 ova, 2 ona, i tako nakrkala više od kilogram. Sigurno nam je pao šećer tokom dana na suncu :). Lepo su spakovali i poneli smo u sobu da se sladimo.
Ranom zorom opet smo pošli u Petru. Da, kupili smo kartu za dva dana. Ponovni doživljaj prolaska kroz Veliki sik i momenat kada ugledate veličanstvenu Riznicu na njegovom samom kraju (najčesće slikan ambijent u Petri) bili su jednakog intenziteta. Žrtvenik – ovoga puta tamo smo pošli. Već vešti u penjanju, brzo smo se našli na najvišoj tački iznad Kraljevske doline, odakle se pružao savršen pogled na Kraljevske grobnice. Izabrala sam udobno mesto u hladovini i skoro čitav dan provela ovde uzivajući u panorami ovog antičkog grada.

Sledećeg jutra sa tugom smo napustili Vadi Musa, mada sam sebi obećala da ću se u Petru vratiti kad-tad. U hotelu smo iznajmili taxi koji bi nas prevezao do Akabe, jedinog jordanskog grada na Crvenom moru, a sa nama je pošao Japanac kao četvrti putnik. Žurili smo da kupimo kartu za "brzi" brod koji bi nas tog dana prevezao u Egipat.

photo by Marko Korošec

Tamo gde Obelix pluta | AMAN & MRTVO MORE

2009-12-06T00:55:00.011+01:00

Po izlasku iz Damaska, ćaskali smo sa Jordancem o političkoj situaciji na Bliskom istoku sve dok nas nije prekinulo zaustavljanje automobila u kojem smo se vozili. Taxista je parkirao uz bankinu, gde je stajao jedan tip, besnog pogleda, sa velikom crnom torbom u ruci. Izašao je iz auta i počeli su nesto da muljaju po gepeku. Nakon pet minuta na mesto vozača je seo ovaj drugi, upalio i auto je krenuo ostavljajući taxistu za nama. Samo smo se bledo pogledali. Jordanac, koga smo upoznali na stanici, započeo je razgovor sa novim vozačem, ovaj je kratko odgovarao, pa smo saznali da je u pitanju šverc cigareta. "Samo da ih nije stavio u naše torbe jer će ih na carini sigurno pregledati..." Brzo smo stigli na granicu u sred pustinje. Ovoga puta vize nismo imali, pa je procedura bila malo drugačija. Naravno, opet ista pesma sa pasošem nepostojeće zemlje, objašnjavanje i ubeđivanje, ali su ovde bili fleksibilniji i ubrzo smo dobili markicu i pečat u pasošu ( za 10JD - jordanskih dinara), a i one cigare su bile profi sakrivene ko_zna_gde pa smo nastavili put.
Već tu na granici, bilo je jasno da ćemo (kao u Siriji) od tog dana pa dok ne napustimo Jordan svuda okolo gledati dve nove face, kralja i princa.
Aman, grad kao da je napravljen od Lego kocki. Ružan. Oseća se velika zbrka i nema adekvatno prostorno organizovan centar. Brdo – uvala – brdo – uvala... lepo izgleda na fotografijama, ali popizdiš kada poželiš malo da se prošetaš , popni se – siđi – popni se – siđi - ... brzo odustaneš i zaustaviš taxi (na mapi sve izgleda blizu, ali nema visinskih kota!).
Smešteni u centru starog dela grada imali smo lak pristup svim turističkim i lokalnim atrakcijama: džamijama, sukovima, rimski ostacima ( amfiteatar i Herkulov hram kao najreprezentativniji),...Na ulicama je živo tokom čitavog dana. Posebnu pažnju su mi privlačile džidžabidžarnice gde sam provela sate preturajući po gomilama narukvica i ogrlica. Daj ovu i ovu i ovu i ovu, pa mi posle žao sto nisam i onu – klasika! U tom zanosu, na 45 stepeni, prava blagodet bili su voćni kokteli koje možeš kupiti na svakom ćošku. Mali kiosk potpuno zatrpan svakojakim voćkama koje smo do sada videli ili ne; odabereš šta želis i u blenderu ih izmiksuju, mmmmmm.....
Takođe, u novom delu Amana možete pronaći i najluksuznije tržne centre, nalik nasem Delta city samo u mermeru, kristalu i zlatnim i srebrnim nijansama zidova. Tu su i veliki bioskopi, pozorišta, ekskluzivni restorani i barovi...
Iz Amana smo napravili jednodnevni izlet u Džeraš. Sa jedne od autobuskih stanica vozi međugradska linija do samog rimskog lokaliteta. Pri ulasku u bus izljubila nas je gospođa koja je prethodno prišla sa rečima "Joj, evo naših!". Navodno je odrasla u nekom selu u Bosni a udata je za Jordanca i vec dvadesetak godina tu živi. Definitivno, "naših" je mnogo na Bliskom istoku :). Grad Džeraš se nalazi na obali reke Jordan i svojevremeno je bio jedan od dekapolisa Aleksandra Makedonskog. Lokalitet je prilično očuvan: amfiteatri, hipodrom, trgovi, palate, hramovi, tržnice, ulice,...
Povratak u Aman možete izvesti do 5h popodne istim busom kojim ste došli, ali ako vam vreme proleti onda se snalazite hvatajući mini buseve ili taxije. Pošto je nas snašla ta situacija, na obližnjoj raskrsnici smo pokušavali da ulovimo neki. Stao je neki taxi, mi se iscenkali za tarifu i utvrdili da vozi do iste stanice sa koje smo pošli. Kada se zaustavio negde na prilazu gradu, face su nam blago dobile namrgođen izraz, a kada je rekao da mu je jako žao i da on ne sme dalje, jer je nelegalan taxi, pobesneli smo, ljuto izašli iz kola, oterali ga u ... odbijajući da platimo bilo šta zbog ne poštovanja dogovora. Istim novcem platili smo taxi od ove nedođije do centra.

Mrtvo more! To sam čekala! Maštala sam o tom iskustvu jos iz vremena detinjstva kada sam čitala stripove o Asteriksu i Obeliksu. U jednom od serijala odlaze na Mrtvo more i još danas se sećam grimase koju je Obeliks napravio u trenutku kada shvata da ne može da potone, već pluta pluta pluta... Čekali smo bus na stanici, za koju smo dobili informaciju u vodiču i u hotelu, te posle šoferovih reči da je on taj uđosmo. Prešli smo brda i doline, kada nam je na nekoj raskrsnici usred ničega rekao da smo stigli, da mi izađemo a da on nastavlja u drugom pravcu. Ok, priča iz Libana se ponavlja. Objasnio je: "Mrtvo more je tu na 10km." Ludak. Taxi, naravno, već čeka sve koji pokušaju da busom stignu do mora i shvate da su se opasno zeznuli. Posle cenkanja i čekanja da se isti napuni, vožnja je postala pakao – na temperaturi od približno 50 stepeni, okovani limom, zaustavljali smo se na svakih kilometar radi kontrole; pored plaže na koju smo se uputili nalazi se rezidencija Kralja Abdule II koji se sastajao sa predsednikom Saudijske Arabije, da malo popričaju o tadašnjoj situaciji u Libanu. Majku mu, kud smo baš taj dan izabrali za ovu destinaciju.
Pametni Jordanci, rešivši da dobro prodaju priču sa Obeliksom, nasamarili su nas ko mlade majmune... Platili smo ulaz na plažu, pa ležaljke (koje smo sami dovlačili – kao u CG) i kada smo se konačno instalirali potrčali smo u vodu na rashlađivanje. Po navici cela sam se bućnula. CELA. I glavu. Pokušala sam da se uspravim, jedva, i otvorila oči. Jaooooooo.... Oslepela. Istrčala sam iz vode kao top i po sećanju, žmureći na vrelom pesku, napipala tuš. M i K su se smejali ko blesavi. Posle intervencije, odlučim da se vratim u vodu, ovog puta pažljivije. Luuuuudilo. Nije bilo šanse da u vodi budem vertikalno; plutala sam i mogla novine da čitam sedeći. I M je plutao plutao, bolje od svih nas valjda zbog širine, jer se za K-ov položaj i ne sećam. Kao da sam ušla u naftu temperature 40 stepeni (mislim da bi to tako izgledalo), masno je i ubistveno gorko-slano (30% soli). Ako imate neku bubuljicu, žulj, ranicu, osetljive intimne delove tela ili vam jednostavno voda upadne u oko, popizdećete od pečenja kao nikada u životu; svaki ojed postao je malo dete za ovo sranje koje smo doživeli nakon 10ak min u vodi. Posle kratke rehabilitacije u hladu, sa pogledom na Izraelsku obalu prekoputa, hteli smo na bazen da se konačno rashladimo. Rekoše nam NE, moramo da doplatimo još koliko je koštao ulaz, pa još.... E, bilo nam je dosta! Zahvalili smo se za ovu uživanciju bez žive duše na vidiku i rekli zbogom dosadnim muvama koje su nas proganjale čitava 2 sata zajebavanja po resortu.

photo by Marko Korošec

Posle 24h i 3 inekcije - kao nova | DAMASK

2009-12-05T18:49:00.014+01:00

Čim smo stigli u Damask (busom iz Palmire po ceni od 1,2evra), kontaktirali smo našu ambasadu da vidimo kako stvari stoje. Uverili su nas da je sve u redu, da je bezbednost na visokom nivou i da ambasada nema u planu nikakvu evakuaciju. Saznajemo da su svi naši ljudi iz Libana prešli u Siriju, tu se zadržali ili preko Kipra i Kaira otputovali za Srbiju. Jedna Engleskinja je u hotelu ispričala da je prvog dana rata 15000 turista prešlo granicu sa Sirijom i da su taksisti za vožnju iz Bejruta uzimali po 500e (100 x više nego što smo mi platili).
Boravak u Damasku predstavlja uživanje. Prijatna atmosfera na svakom koraku, lepi i zanimljivi ambijenti, ljudi nasmejani i uslužni, dobra i jeftina hrana, razna roba. U njihov stil života bih se lako uklopila: radno vreme kao imaju – radnje otvaraju kada ustanu, a zatvaraju kada im se prispava. Sukovi me naročito privlače, volim guzvu u kojoj se širi pozitivna energija, gledam lica ljudi, siluete žena, decu; radnjica do radnjice, sva roba sortirana po nameni, natkriveni da kiša ne smeta, pa uz cenkanje i cenkanje u ulicana dugim po 600-1000m mogla bih ostati 10 dana. Najbolje ulovljeni komad bila je nargila za 5 evra, koju za malo prethodne godine da kupim po ceni od 50 evra, u Kairu.
Sirijci imaju sankcije na sve i svašta pa zbog nemogućnosti uvoza zapadnih proizvoda sami prave slične. Tako smo pili odličnu Ugarit-kolu, čokoladice mnogo bolje nego moje omiljene Ferrero Rocher, a o grickalicana da ne pričam. Uđete u prodavnicu 5x5m, potpuno prekrivenu raznim policama i rafovima, a u njima kikiriki, orasi, bademi, lešnici, indijski orasi, ali uvaljani u neku masu raznih ukusa (kod nas GUD kikiriki ima sličan proizvod ali ovde je bilo ne mogu da nabrojim koliko ukusa). Njamiiiiiii. Znaju da uživaju u hrani veoma bogatoj ukusima i nije slučajno što to zovu mezetlčucima – na tanane, pa čitav dan traje degustacija. Obožavam hummus i mutabal. Zahvaljujući Salvi, koja je ovde boravila dugi niz godina, posećivali smo dobre lokalne restorane, do kojih nije lako doći ako si turista koji je pao sa Marsa.
Petak je neradan dan, svi odlaze u džamiju, pa ako se baš zadesite tamo, bićete oduševljeni prizorom. To popodne, posle velike molitve, ostali smo unutar Omajada džamije 2 sata, čitajući, ćaskajući sa lokalcima i nekim turistima, posmatrajući decu koja se igraju u centralnom dvorištu. Prvobitno se na njenom mestu nalazio rimski Jupiterov hram, zatim je bila izgrađena trobrodna hrišćanska bazilika, kasnije pretvorena u džamiju, a u kojoj je i danas sahranjena glava Jovana Krstitelja.
Kako to obično biva na ovakvim putovanjima – razbolela sam se. Angina, ali ne obična nego ona najgora, sa gnojnim čepovima u grlu. Naravno, ko zna šta sam sve trpala u usta. Iritirana činjenicom da sa temperaturom 40 ne mogu u šetnju po gradu, odmah sam pošla lekaru. Bolnica za strance, moderna, dobro opremljena, doktori veoma ljubazni. Na brzaka sam objasnila problem, sa kojim sam se sretala više puta u životu, i doca odluči da mi rokne 3 inekcije, na svakih 8 sati, ubeđujući me da ću posle toga biti kao nova, spremna za nastavak akcije. Morala sam dolaziti u bolnicu u razmaku od 8 sati, te sam to shvatila kao zanimljivo iskustvo i sa M vreme utrošila na istraživanje okoline, novog rezidencijalnog dela Damaska. Dedinje, ali veće, urbanije i ekskluzivnije! Palate, strana predstavništva, ambasade, diplomatske rezidencije. Predsednikova rezidencija, pod strogim obezbeđenjem, zauzimala je čitav kvart, pa smo u toku prolaska ulicom koja ga graniči bili izloženi pogledima nebrojano ljudi u crnom.

Već posle druge inekcije stanje se popravilo i za samo 24 sata ponovo smo bili u međugradskom busiću – jednodnevni izlet u obližnja hrišćanska mesta.
Malula, mesto u kome se govori aramejski jezik ( kojim je govorio Isus Hrist), smešteno je među stene. Pored brojnih crkava tu je i manastir Sv. Tekle, kojoj se žene mole za potomstvo.
U Sednaji se nalazi manastir Sv. Gospe koji je izgrađen na mestu gde je Noje posadio prvu biljku nakon potopa, lozu, pa se sada u ovom kraju proizvodi vino. Boraveći u ovom manastiru, Sv. Luka je nacrtao ikonu Bogorodica sa Hristom. Kako je ona još uvek tu, a veruje se da je čudotvorna, u Sednaju dolaze hodočasnici iz čitavog sveta.
Iako smo razmišljali o kupovini bus karte za Jordan dan ranije, pametnjaković K je bio protiv, govoreći kako sigurno nema gužve na toj relaciji i kako je dovoljno da se na stanici pojavimo sat pre polaska busa. Na stanici smo se nacrtali 2 sata ranije ali kartama nije bilo ni traga. Sve puno za naredna 2 dana. Pošto smo se odjavili iz hostela, a po toj vrućini nam se baš nije kretalo u potragu za drugim, odlučili smo da uzmemo taxi. Prilično iznervirana, rekla sam M i K da me sačekaju dok se raspitam o ceni. Posle kraćeg cenkanja, sa već istančanim osećajem koliko bi to realno koštalo, dogovor je pao na 600 SYP (oko 12evra) za relaciju Damask - Aman. Za to vreme M i K su nahvatali jos jednog lika da putuje sa nama; dotični je Jordanac koji živi u Švajcarskoj, a slučajno je oženjen Bosankom iz Mostara pa malo natuca srpski. Dok sam otišla po ekipu, nakon minut i po, cena je skočila na 700SYP. Tu totalno pobesnim i odem po policajca koga sam snimila preko ulice. Taxisti šokirani, valjda nisu navikli na ovakve reakcije turista, pravili su se blesavi kada smo prišli. Objasnim u čemu je problem i da mi je već dosta tih zajebancija, i čika policajac (koji je u Siriji bog i batina) pokaže na prvog taxistu koji mu se našao pred očima i naredi mu da nas odveze u Aman po ceni od 600SYP. Niko nije ni zucnuo i već za 5 min. našli smo se na autoputu.

photo by Marko Korošec

Pivo i Severina za tri osobe | HAMA & PALMIRA

2009-12-05T16:58:00.021+01:00

Na putu za Hamu, grad u središnjem delu Sirije, odlučili smo da se zaustavimo u Apamei. U tom trenutku bili smo jedini turisti u poseti i izgledalo je potpuno nestvarno šetati ulicom dugom 2km u nekadašnjem rimskom gradu.
Prvo jutro u Hami obeleženo je zvucima sa razglasa. Neke pesme i uzvici podsetile su na beogradske proteste. Naravno, bio je to miting podrške Hezbolahu.
Dok smo pronašli doručak i obisli pijacu, gužva se raščistila i krenuli smo u obilazak. Grad iz bajke! Veliki drveni točkovi, kojih je nelada bilo znatno više a danas 17, nanosili su vodu iz reke u gradski vodovodni sistem, sto i danas rade mada se ta voda koristi u druge svrhe. Proizvode fantastičan zvuk. Čitav grad bruji!
Obzirom da je Hama totalna džamahirija, nije čudno sto sam u žutoj majici na bretele konstantno bila predmet pogleda (opet). Vrlo ljupko su prilazili dok smo sedeli u parku, želeći da svoju decu upoznaju sa strancima i da nam skrenu pažnju da nemamo razloga za brigu, da će sve biti dobro i da smo u Siriji veoma bezbedni. U Hami se svojevremeno desio veliki masakr ali o tome ne bih pričala, iako je on prilično uticao na današnju svest ljudi i opšte političko stanje u zemlji. Predsednikova slika je svuda, ali SVUDA! Objasnili su da ako neko nema sliku u kolima ide u zatvor mesec dana a ako je nema u kući tamo ostaje tri meseca. Saznanjem da za krađu seku ruku i da je okolo više policajaca u civilu nego građana, osećali smo se prilično bezbedno. Takođe, onaj papirić koji smo dobili na ulazu u zemlju, pokazivali smo pri svakom prijavljivanju u novi hotel/hostel i na taj način je vlast u svakom trenutku obaveštena o kretanju turiste.

Pošli smo na jednodnevni izlet u najočuvaniji krstaški zamak na ovim prostorma - Krak des Chevalier. Mesto je probudilo decu u nama, pa smo se razleteli po prostorijama, gore – dole, levo – desno, prisećajući se kako smo slagali lego kocke...
Već pomenuti tip međugradskih autobusa, vozio nas je duboko u sirijsku pustinu, na 80km od granice sa Irakom, u čuveni grad Palmiru. Kako smo izašli iz busa na oko 40 stepeni, oko 5h popodne, odlučili smo da obilazak pomerimo za rane jutarnje sate (5h). Noć je bila veoma dramatičma. Jedva da smo uspeli zaspati od zvukova aviona koji su preletali iznad nas. Bilo je govora tih dana da je Sirija spremna da uđe u rat protiv Izraela ako bude potrebe. No, umor je učinio svoje negde posle ponoći. Kada je sat zazvonio, pale su sočne psovke, ali smo odlučno krenuli u pohod. ŠOK!!! Napolju je duvao vetar i bilo je ne vise od 10 stepeni. Kako je obilazak ogromnog lokaliteta odmicao, tako se i temperatura enormno povećavala.
Oko podneva odlučili smo napraviti pauzu u jednoj od lokalnih kafana. Seli smo za sto napolju i M je ušao da naruči. Sa limenkom piva u ruci prišao je tipu za šankom i pitao: "How much?", a tip odgovara: "Dve i po" ??*_/%#"%&?*/()&$??? Šta bre dve i po?!? Sirijske funte logično, ali odakle njemu ideja da kaže na srpskom?!? U daljem toku radnje tip objašnjava kako je sarađivao sa naftašima iz hrvatske INA i da je tako naučio srpsko-hrvatski, a malo kasnije su nam se i ti naftaši nenadano pridružiti. Da nas oraspoloži, dok smo ispijali pivo i one divne sokove od breskvi, tip nam pušta Severinin komad "Moja štikla". Usledili su Oliver i Magazin.
Predveče je u Palmiru došla i Salva, koju smo ostavili u Alepu. Zajedno smo otišli na obližnje brdo da gledamo zalazak sunca, pa na večeru u neki od restorana, koji nam se učinio dobrim zbog velikog broja lokalaca koji su tu jeli. Avioni su se ponovo čuli (bilo ih je i tokom dana ali tada se nismo obazirali) i lokalci su objašnjavali da je to uobičajena stvar radi blizine iračke granice. Dobro ajde...! U toku jela, za susednim stolom čovek iz čista mira opali metak u vazduh Usrali smo se od straha. Situacija je kulminirala kada je u čitavom mestu nestala struja, te smo pošli u hotel. Onako u mraku, naziralo se kako iz velikog broja kamiona prenose ratnu opremu u zgradu lokalnog kulturnog centra.

photo by Marko Korošec

...kada ti na uvce sapuće "habibi" | ALEPO

2009-12-05T13:57:00.004+01:00

Polazeći iz Balbeka, granicu smo prelazili na severu, u pravcu sirijskog grada Homs. Prostor ničije zemlje između Libana i Sirije širine je oko 2 km, pa se, na 40 stepeni u hladu, vreme za savladavanje ove udaljenosti činilo kao večnost. Dok sam koračala prisećala sam se loših američkih filmova, kada, znojavi i žedni, neki klinci lutaju kroz pustiju tražeći pomoć. Uobičajna putanja kretanja turista iz Balbeka je ka Damasku, pa su zbunjeni pogledi sirijskih policajaca, kada su ugledali tri izmrcvarena slučaja kako pristižu iz daljine, bili očekivani. Pokazali su nam da uđemo u kućicu, koja je bila jedan od dva objekta na ovom graničnom punktu. Dva pohabana drvena stola, dva ormana sa nagomilanim papirima i fasciklama i nekoliko vojnika ispunjavali su prostor sobe. Pitali su nas odakle dolazimo i gde idemo, iz koje smo zemlje i zbog čega dolazimo u Siriju. Kada su nam uzeli pasoše, opet je nastalo komešanje. Pasoši nepostojeće zemlje!!! Opet rečenica: "Moraćete sačekati, šef mora da pogleda ovo!" Nekoliko telefonskih poziva i olakšica što već imamo sirijske vize, izvađene u Beogradu, učinili su da se nakon sat vremena nađemo "sa one strane grane". Dobili smo neke papiriće i rekoše nam da ih čuvamo kao oči u glavi!
Potražili smo nekakav prevoz (taxi divljak). Odvezao nas je do prvog većeg grada, Homsa. Znali smo da se tu nećemo zadržavati, pa smo zamolili taxistu da nas ostavi na autobuskoj stanici, kako bismo odatle uhvatili bus za Alepo, grad na severu zemlje. Ostavio nas je ispred stanice, pokazujuci prstom gde se kupuju karte. Kada smo čiki na šalteru rekli željenu destinaciju, samo nas je pogledao telećim pogledom i promrmljao "%##%())==&$#"$". Pokušavajući da dešifrujemo reči obratili smo se još nekim ljudima u redu, ali bezuspešno. Trajala je misterija oko pola sata i kao spasilac pojavio se momak koji je znao engleski. Objasnio je da u Homsu postoje dve autobuske stanice, severna i južna, da smo mi na južnoj a da bus za Alepo polazi sa severne. Do tamo smo morali ici gradskim busom i stanica se nalazila na par metara od nas. Ušli smo u prvi koji je naišao (iskreno se nadajući da će nas baš taj odvesti na željeno mesto). Kontrolor je potvrdio pravac, iz sažaljenja nije hteo da nam naplati kartu, a mi smo vec po pravilu bili neviđena atrakcija. Tako smo posle 2 sata agonije došli na pravo mesto. Napomenuću da nas je transfer od Balbeka u Libanu pa do ove stanice u Homsu ukupno koštao oko 5 evra po osobi.
Međugradski bus je spolja izgledao normalno ili kako bi M rekao - uredno. Stavili smo stvari u prtljažnik i sačelkali vreme polaska. Na zvuk paljenja motora ušli smo unutra, seli negde na sredini i kada smo osmotrili oko sebe ostali smo bez texta. Fenomenalno! Autobus je iznutra izgledao kao nečija dnevna soba. Na prozorima red zavesa, pa preko njih teški dvoredni plišani draperi. Između prozora, na samim ramovima, ušrafljene masivne zlatne kuke za kačenje garderobe; na uobičajenom mestu TV ali dobro zamaskiran u plišom tapaciranu površinu, raskošnog cvetnog dezena. Svuda okolo rese i kićanke, a kao detalj na plafonu iznad ulaza – luster!
Ne moram da pominjem da smo bili jedini stranci u busu i da se posle samo minut od našeg ulaska stvorila gužva i prepirka oko toga ko će sesti do nas. Kako je bus krenuo, vozač je pustio zanimaciju za putnike – snimke nekih proslava, nalik zabavnom TV programu na Pink televiziji, za doček Nove godine ili slično, ali je produkcija ličila na našu amatersku od pre 20 godina. Ubrzo smo bili upoznati sa svim hitovima na ovim prostorima. Ugođaju u busu naročito je doprinosila činjenica da je pored K seo momak koji studira britansku književnost, i koji je nakon 5 minuta razgovora na bantu engleskom izvukao svoje knjige sa faxa u nadi da sa nama malo provežba konverzaciju i čitanje (a pritom neprestano ponavljajući – britanska književnost!).
Ono na šta smo već navikli jesu žene koje smo svrstali u tri kategorije (prema oblačenju): Prva, NORMALNE - imaju maramu na glavi, vesele boje, koja je uklopljena u celokupan stil ostatka garderobe. Druga, NINDŽE – kompletno crne pojave (na 40 stepeni) u čizmama, cipelama ili sandalama i obavezno čarapama, ogrtaču, rukavicama i samo oči vire ... mraaaak! Treća, SENKE – e tu se ne zna na koju stranu ide, na koju gleda, prekrivena glava potpuno (da, nema ni rupe za oči), pa još kada nosi dete u naručju misliš da će tako da zagrize neki ivičnjak sa sve tim jadnim malim stvorom koji kevu vidi samo 5 min. dnevno i to dok se presvlači....
Alepo – naša prijateljica Tanja reče "tu ostanite najduže, divan grad" – i bila je u pravu, zaista je divan. Odmah sa stanice, koja je u najužem centru, uputili smo se u hostel. Preuređena tipična gradska kuća, u hrišćanskom delu grada, činila nam se ok mestom za boravak. U Siriji je grad podeljen, svaka delatnost je grupisana po zonama - ulice u kojima se prodaje hrana, ulice u kojima se prodaje garderoba, ulice u kojima se prodaju delovi za automobile,..., pa su se tako u nasoj ulici prodavale gume, od najmanjih za automobiliće igracke do guma za avionske točkove. Simpa stvar u čitavoj Siriji je da automobili sviraju "lambadu" kada voze u rikverc. Prvo smo konstatovali da je vožnja taxijem džabe (izvozali smo se po čitavom gradu i platili 0.5 evra). Taxiji su žuti i ima ih ko mrava.
Sa tvrđave u centru vidi se panorama grada, koji je siv siv siv. To je potpuno suprotno realnoj slici na ulicama, gde osećate život i energiju ljudi, koji su vedri, nasmejani i ljubazni. Veče u gradu je nalik Beogradu, ulice pune, puni kafei i restorani, svetleće reklame, osvetljene fasade i fontane.
Kada smo se sutradan popeli na krovnu terasu hostela, da doručkujemo, videli smo ozbiljne face usmerenog pogleda ka TV-u. Vesti CNNa – bombardovan Beitut i Balbek! ŠTAAAA?!? Pa prethodno jutro smo bili tamo... To je bio početak rata između Izraela i Libana leta 2006. Turisti nisu burno reagovali. Bili smo u drugoj državi, srećom. U razgovoru sa lokalnim stanovništvom saznali smo da se navedena situacija očekivala i da niko nije iznenađen. Izraelci su tragali za vođama Hezbolaha (da, istim onima pored čije smo rezidencije prolazili na putu ka kedrovima), a naročito je besnelo na jugu Libana u gradu Tir. Narednih dana nastupila je burna prepiska e-mailom sa roditeljima i prijateljima, koji su dobijali skandalozne informacije putem media. Mogu slobodno reći, da nam je ta briga blago zagorčala putovanje jer se tamo oko nas osećala samo mala napetost, koja među turistima skoro da nije postojala.
U hostelu smo upoznali devojku Salvu koja je novinarka iz Holandije, polu Sirijka polu Egipćanka, a koja je tu bila na tronedeljnom odmoru. Odlučili smo da se naredna dva dana zabavimo. Prvo smo zajedno otisli u sukove, raj za žene, pa u Omajada džamiju. Tokom šetnje po gradu, dok smo se fotografisali, K-u je spontano prišao tip Samer, koji ima prodavnicu suvenira. Pozvao nas je tamo da nam uvali svakojake drangulije, ali nije imao pojma sa kime se kači. Umesto bacanja para, dobili smo hladan sok od breskvi (Sirijci prave najbolji sok od breskvi na svetu!!!), dogovorili večernji izlazak kako bi nam dotični lokalac pokazao gde se mladi zabavljaju, ali i mini ekskurziju za sutradan – Mrtvi gradovi: Sv. Simeon (najstarija hrišćanska bazilika) i Ain-dara (ostaci mesopotamske palate).
Pored ovih lokaliteta, sledećeg dana smo obradili i temu sirijske poljoprivrede, zaustavljajući se na svakom zgodnom mestu kako bi degustirali jabuke, breskve, kajsije, orahe,... i s vremena na vreme bežali od motki razjarenih seljaka. Pomenuću samo da su neki od nas imali i zanimljivo iskustvo zvano HABIBI (omiljena reč Arapa koja se nalazi u svakoj pesmi, ponavljajući se 1000000000 puta) i da su išli u muški hamam (ali ne onaj za turiste), te da smo dotičnog čekali do pola noći ne bi li saznali da li su predrasude koje je Salva navela tačne - da li se tamo u večernjim satima odvijaju najgore perverzije ili.... Mit je razotkriven: i da i ne, zavisno od toga da li ste iza zaključanih vrata ili ne.

photo by Marko Korošec

Sebi je obezbedio uživanciju a nju poslao na destinaciju | BIBLOS & BALBEK

2009-12-04T23:00:00.002+01:00

Novi dan, nova avantura – Biblos. Za pola sata mini busem stigli smo do ovog gradića na obali, severno od Beiruta, usput gledajući luksuzne hotele, komplekse bazena i primamljive plaže. Pomislila sam:
"Bože, gde smo se mi juce kupali!?!" uz recenicu "Što juznije, to tuznije!"
Prvo smo posetili arheološki lokalitet na samoj obali, u centru grada, gde možete videti ostatke iz vremena feničana, grka, rimljana i na kraju krstaša. Gradili su jedno preko drugog a razlog je postojanje bunara sa slatkom vodom na par desetina metara od mora. Osveženje smo pronašli u ribljem restoranu "Kod Pepea", sa pogledom na nekadašnju krstašku luku. Pepe je legenda ovog kraja, avanturista, interpretator i veliki ženskaroš, što dokazuju fotografije na zidovima na kojima je u zagrljaju mnogih lepotica Hollywooda i u drustvu Hue Hefnera. Čitav ambijent starog grada – uske popločane ulice, kamene kuće, luka, more i mediteransko bilje nepogrešivo su podsećali na hrvatsko primorje, Hvar na primer.
U daljini se nazirala "Hawaii beach" o kojoj smo čitali. Prilazeći, pogledom smo snimali koliki se kompleks nalazi ispred nas - apartmani, egzotično dizajniranih bazeni, kafei i barovia u vodi. Oko bazena su postavljene fontane, bambusi i ležaljke u obliku francuskih lezajeva sa udobnim dušecima i velikim jastucima. Prišla sam jednom od zaposlenih i pitala koliko košta ulazak, na šta je odgovorio: "Ništa".
L: "A koliko košta najam ležaljki?" , "Ništa".
L: " A da li je potrebno da platimo nešto?", "Ništa, samo uživajte!".
Jao divote! Iako se velika većina ljudi kupala u bazenima, jedva smo dočekali da svučemo garderobu i utrčimo u more. Nakon desetak minuta kupanja, izvesni momak pored nas je istrčao iz vode i zabio ruku u pesak, a nama pokazivao da izađemo. Opekla ga je meduza, a par minuta kasnije smo saznali da je u to vreme "sezona" i da ih je more puno u priobalju, a ja sam se bas prethodno pitala zbog čega ljudi više vole bazene :). Preselili smo se na neke od onih udobnih lezaljki i uz brčkanje u bazenu i poneki koktelčic proveli ostatak dana.
Nismo mogli a da ne mislimo na K-ovu kumu, po kojoj bi predhodno opisan ambijent bio sve što joj u životu treba. U isto vreme kada smo kretali na ovaj put kuma je otišla na medeni mesec u Maroko, jer joj je kum K poklonio avionske karte. Predhodnih dana je K dobijao mailove sa konstantnim izlivima nezadovoljstva kume oko svega do tada viđenog i doživljenog na pomenutoj lokaciji. Kada je K kumi poslao fotografije wellness resorta u kome smo proveli dan, njen sledeći mail je glasio: "Hvala ti kume, ovo ti nikada nećemo zaboraviti. Sebi si obezbedio uživanciju a nas si poslao na destinaciju!!!"
Napustili smo Beirut i preko planine Liban došli u Balbek.Načuli smo da ovde nema puno izbora za smeštaj, ali da postoje 2 nazovi hotela nismo verovali. Odseli smo u "Shuman"-u odmah pored rimskog lokaliteta. Dobra stvar bila je što terasa naše sobe gleda na čitav kompleks hramova u čemu smo uživali, osvežavajuci se od puta komadima ohladjene lubenice.
U Balbeku su za gradnju korišćeni najveći kameni blokovi u istoriji arhitekture (dužine 25m) i ovde se nalazi jedan od najočuvanijih rimskih hramova na svetu, Bahusov hram (slika). Najveći, Jupiterov hram danas broji ostatke od 6 stubova, identičnih onima koji su odavde odneseni i ugradjeni u Aja Sofiju u Istanbulu.
Toga dana bio je M-ov rođendan, pa smo to rešili da bogato proslavimo. Otišli smo na večeru u restoran preko puta hotela, gde nam je prijatni vlasnik ponudio jedini sto na krovnoj terasi, gde u intimnom ambijentu služi hranu specijalnim gostima. Specijaliteti sa piletinom, razno povrće, vruće lepinje, izbor salata, sir, domaća rakija, pivo i kolači, pa sve sa romantičnom muzikom, garniturom za ljuljanje i pogledom na osvetljene hramove , učinili su ovo veče i boravak u Balbeku nezaboravnim. Zadovoljstvo nas je koštalo 30$ - ukupno!
Ujutru smo ustali ranije; bio je to dan kada napuštamo Liban i prelazimo u Siriju. Izašla sam iz sobe da potražim domaćine hotela i imala sam šta da vidim – iza kamenog stola koji je predstavljao recepciju jedan od zaposlenih je spavao na podu, ovlaš prekriven čaršafom, dok su noge drugog, sa dušeka na terasi, virile kroz otvorena vrata....
Mini bus na svakih 3 sata provozi do obližnjeg graničnog prelaza na libanskoj granici. Izasli smo iz busa, prošli kontrilu i zaprepašćeni činjenicom da preko ničije zemlje moramo peške, sa rancima na leđima, pitali se: "... i kako sada dalje?!?"

photo by Marko Korošec

Muzej sapuna i murex puževi | TIR & SIDON

2009-12-04T22:28:00.003+01:00

Sledećeg dana pošli smo na jug Libana. Prvo odredište bio je grad Tir, udaljeniji od Beiruta, do koga se stizalo minibusem (koje smo dalje, tokom boravka u Libanu, koristili kao međugradski prevoz). Ako bismo ih poredili sa našim minibusevima po gradu, rekli bismo da su libanski stariji barem 15 godina. Raspored sedišta je 2+1 ali je bočno na svakom pojedinačnom sedištu dodato po još jedno, koje se spusti na mesto prolaza i tada, ukoliko je bus pun, a uvek jeste, izgleda kao da ste u bioskopu. Ukoliko neko sa poslednjeg sedišta želi izaci svi sa prolaza se moraju podići. Tokom vožnje vrata busa su uvek otvorena i na njima "visi" kondukter (obično neko dete) većim delom tela van vozila, koji rukama maše prolaznicima uz put, konstantno uzvikujući ime mesta u koje se bus uputio. Na taj način nemate potrebe pitati gde je stanica, sednete u hladovinu i kada čujete urlik koji definiše vas pravac budućeg kretanja ustanete i mahnete rukom da stane.
Tir, ni nalik Beirutu. Trotoari ne postoje, sve je raskopano, kuće oronule, kablovi od struje, telefona i ko zna čega još svuda razvučeni po zgradama i iznad ulica, kao paukove mreže,... Prvo smo krenuli da vidimo ostatke rimskog cirkusa (gde smo bili jedini turisti na lokalitetu) a zatim do nekadašnjeg feničanskog grada na ostrvu (danas na kopnu).
Šetajući od lokaliteta do lokaliteta i nazad do stanice, bili smo prava atrakcija za lokalno stanovništvo (obično turisti ovde dolaze u grupama busom ili se kroz grad kreću taksijem). Ja sam na sebi imala kratke pantalone, japanke i majicu na bretele, što je apsolutno neprihvatljivo za lokalne žene, koje su u ovom čisto islamskom gradu 100% pokrivene crnim (samo po neka liberalnija ima otvor za oči), dok je K nosio oko vrata fotoaparat sa ogromnim objektivom, knjigu u jednoj ruci i kišobran u drugoj (kako ne bi nastavio da crveni na suncu, slično prethodnom danu).
Požurili smo u Sidon, grad na pola puta nazad ka Beirutu, za koji smo čuli da poseduje primamljive peščane plaže. Nakon pola sata našli smo se u centru i prvo otišli da obidjemo krstaško utvrđenje na obali sl.7. Poučeni iskustvom od prethodnog dana (očekujuci nepredviđene okolnosti) sa sobom smo poneli konzerve tunjevine koja je došla na red da se pojede uz vruć hleb kupljen na stanici. Ritual obroka izvršavali smo unutar velike dvorane utvrđenja, na centralno potavljenom kamenom bloku (jer je delovalo da smo sami), kada su počeli da nadiru turisti u neočekivanom broju ostavljajući nas zatečene i crvenih obraza od sramote. Ubrzo smo pokupili stvari i nestali.
Lutajući kroz uske ulice starog dela grada u potrazi za velikom džamijom i brdom nastalim od ostataka ljustura murex puževa, naišli smo na muzej sapuna. Porodica koja se tradicionalno bavi proizvodnjom, napravila je ovaj izložbeni prostor (u koji je ulaz besplatan) jednako atraktivan kao mnogi na zapadu Evrope.
Na red je došla i plaža. Uh, koliko smo iščekivali taj trenutak... 35oC u hladu, samo je voda bila spas. I,... šamar!!!
M: "Pa ovo je tako dobro izgledalo odande..."
Pesak dekorisan tonama smeća a na vidiku par grupica ljudi, podalje od nas, neki u vodi neki na kopnu. Rešeni da se okupamo po svaku cenu, pronašli smo malo čistine i počeli da se skidamo. U tom trenutku krenuo je show. Mi smo bili glavni glumci a publika je polako pristizala sa svih strana. Na repertoaru je bila porno-komedija, jer je naše brčkanje u plićaku, u kupaćim kostimima, predstavljalo golotinju koja izaziva stidjive osmehe na licima devojaka a iskolačene oči kod muskaraca. Mic po mic ulazili su u vodu, naravno obučeni, i bez treptanja zurili u nas.

photo by Marko Korošec

Sveto drvo i Murano staklo | BEITEDIN

2009-12-04T20:04:00.002+01:00

Baza je bio Beirut. Po planu smo krenuli na jednodnevni izlet do kompleksa palate Beitedin a zatim do rezervata kedrova. Palata Beitedin je najbolji primer libanske arhitekture sa pocetka 19. veka i nalazi se na 850m n.v., na oko sat vremena vožnje od Beiruta. Postoji više rezervata kedrova ali smo mi izabrali onaj u kome ima najstarijih primeraka ovog 'svetog drveta' i koji se nalazi u nastavku puta za Beitedin, na oko 1800m n.v..
I sve je to zvučalo lepo dok nismo krenuli u pohod. Došli smo na autobusku stanicu (gomila autobusa poredjanih ispod nadvoznjaka). Jedan, drugi, treci, peti,... sležu ramenima i pokazuju prstom na sledeceg. Poslednji u nizu, sličan nasim starim gradskim busevima, vozio je za Beitedin. Platili smo kartu oko 2$ i nakon sat vremena vožnje vozač je mahao da siđemo i pokazivao rukom na levo da krenemo u tom pravcu. Usput je dodao da nije daleko. Izašli smo iz busa na sred nekakve raskrsnice i jedino sto smo videli svuda oko nas bilo je šiblje. Vozila niotkuda, totalna tišina. Krenemo polako peške i nakon 15 min. hoda stigli smo pred palatu. Uz ulaznicu smo dobili i vodiča koji nas je proveo i pojasnio detalje, a mi smo kasnije uživali u cvetnim vrtovima. Najjači utisak ostavio je raskosno dekorisan toalet, u ogromnom kupatilu, čija tavanica broji desetine malih otvora kroz koje svetlost ulazi u prostoriju. Otvori su začepljeni komadima stakla sa Murana (koje, kako kažu, odbija svetlost) te damama koza nije tamnela od sunca.
U povratku na onu istu raskrsnicu pitali smo se koji bus sada čekamo kao prevoz do rezervata kedrova. Za odgovor smo zaustavili prvi automobil koji je prolazio, pokazali mu sliku kedra iz vodča i čovek nas je na bantu-engleskom pozvao da udjemo, a mi smo protumačili da ide u našem pravcu. Vozili smo se tako pola sata kada je stao ispred neke prodavnice gde su se u izlogu pekli pilići. Predložila sam da kupimo jedno jer su izgledali tako sočno. K je izasao iz kola i u njih se vratio sa 2 komada, uz šta smo dobili nazovi hleb (nalik palačinkama), krompiriće i salate, a zadovoljstvo je koštalo 4$ ukupno. Nastavili smo vožnju i opet nakon pola sata stali na nekoj raskrsnici. Tu nam je čika rekao da izadjemo i opet pokazao rukom na levo, ne zeleći da uzme bilo kakav novac za prevoz. Ovoga puta okruženje je bilo sasvim drugačije: visoki zidovi svuda (koji su obezbeđivali neke objekte) a na ulicama i kapiji desetine naoružanih čuvara (kasnije smo saznali da je ovo rezidencija gde se krio lider Hezbolaha).
Pomislili smo da je odredište ponovo blizu kao prošlog puta ali smo nakon 500m hoda zaustavili jedan džip, ponovo pokazali sliku kedra i vozač nas je pozvao da udjemo... Vozili smo se oko 45 min. bez reči, samo smo se smejali neverujući šta nam se dešava, svesni da gubimo orjentaciju gde smo. Pustoš svuda oko nas. Kola su polako ušla u dvorište neke crkve, u nekom selu, i vozač nas je pozvao unutra. Obzirom da nije znao engleski, pošli smo da pitamo tetu na ulazu gde smo mi to. Sa osmehom na licu, objasnila je da smo došli na seminar o ekologiji a da je toga dana tema bila "KEDROVI". Ostali smo bez teksta.
U susednoj prodavničici smo pitali prodavca da li ima ideju kako da stignemo do rezervata, koji se po svemu sudeći nalazio nesto dalje odavde (pokazivao nam je rukom na gore, a tamo je bio neki planinski vrh). Ubrzo je došao njegov sin Roj i ponudio nam prevoz do rezervata, svojim kamionetom koji je pozadi bio otvoren, pa smo se mi tako do vrha brda vozili sa gajbicama i njegovim psom Foxom. Divan pas, ali smo se plašili da nam ne pojede pile koje smo jedva čekali da zagrizemo, na primer ispod krošnji kedrova. I stigli smo! Ali nije dozvoljeno unošenje hrane. M je ostavio pile da nas čeka na ulazu i pošli smo u razgledanje lepote.
Po povratku u selo, platili smo Roju prevoz (oko 2$ po osobi) i zamolili prodavca da za njegovim stolom smažemo naše namučeno pile. Postali smo atrakcija, sva deca su prilazila da nas vide kako čerečimo meso i da se slikaju sa nama, a prodavac je doneo jos kojekakvih salatica i poželeo nam prijatan obrok. Usput je K-u ovaj čika namazao mast na šake, lek za viteligo (male bele fleke koje ima po koži) i dobro mu naplatio, uz reči da to ne sme da pere do sutra. Kakve smo zatim peripetije imali narednih sati da sebe i ljude oko nas ne umzemo u tu dobro natapkanu mast, i koliko su K-ove bež pantalone dobile fleka, priča je za sebe.
Odlučili smo da sačekamo da se pomenuti seminar završi i da nekog zamolimo za prevoz nazad. Tako je i bilo, pa smo na načn sličan dolasku stigli u Beirut u kasnim večernjim satima, kada je K, izgladneo i besan, u zelji da kupi sendvič, oprao ruke.

photo by Marko Korošec

Passport Yugoslavia! | BEIRUT

2009-12-04T15:36:00.003+01:00

Sleteli smo na beirutski aerodrom, a sa nama jos 10 studenata arhitekture, koji su krenuli na stručnu praksu, u trajanju od mesec dana, u Siriju; nemaju pojma gde su a ni gde idu , znaju samo da hoce da ostanu u Beirutu 3 dana. Mole za pomoć i osnovne informacije radi orjentacije. Objasnili smo im da idemo u hostel koji smo predhodno rezervisali preko neta i da oni mogu krenuti sa nama da provere da li ima mesta..... Da bi prošli carinu morali su da upisu gde odsedaju pa smo im dali adresu našeg hostela.... Scena na pasoškoj kontroli izgledala je odprilike ovako:
L: "Good evening.", i pružam pasoš. Tišina.... Prevrće listove pasoša, u kome se pored libanske vize nalazi barem jos 10 drugih, evropskih i vanevropskih zemalja...
- "No this country... You from?"
L: "From Serbia." ...
- "Serbia?", podiže pasoš "Passport Yugoslavia!"... "Wait Chief!".
Odlazi i ubrzo se vraća sa još dvojicom nadležnih za moj, nazovi, slučaj. Narednih 10 minuta sam objašnjavala kako smo mi od pre nekoliko dana postali Srbija, a da smo pre toga bili Srbija i Crna Gora, a još pre toga Jugoslavija, i da ne znam iz kog razloga mi nismo menjali pasoš, i da je tako kako je, i da su mene i druge zemlje puštale sa tim pasošem, i da je njihova ambasada stavila vizu u taj pasoš, i da sam zbunjena kako oni ne znaju za naš slučaj a JAT ima let do Beiuta, i.... posle ubeđivanja i neke provere svi smo prošli.
Zatim se trebalo stići do hostela. Naravno, autobusa nema u to doba (oko 3 ujutru). Hajde, taksi.... Iscenkamo se za sve nas, putnike, pa konvoj krene i nešto posle 3 stigne ispred našeg hostela, kada smo napravili opštu pobunu oko plaćanja (taksisti su opet potegli pitanje cene) i probudili ceo kraj! Ne bih opisivala užasnutost kada su nakon brze voznje kroz besprekorno osvetljen, tek izgradjen cenar, nakon par minuta, skoro ‘iza ćoska’, ušli u potpuno mračan deo grada koji je još uvek pokazivao tragove rata (ali ne ovog poslednjeg, on će tek uslediti…) a gde je bio smešten naš hostel. Pošto nije bilo mesta da prespavaju tu, studenti su otišli istim taksijima dalje u noć i predstojeće cenkanje….
Naš hostel je bio sasvim OK: jevtin, ima dobre sendviče za doručak i free internet, a i pivce :-)!!!... Ovu prvu burnu noć smo tako i završili, tj. imali smo dva egzotična cimera koji u ovom hostelu zive, jer je tako jeftinije, i drže kafić od koga zaradjuju. Britanci su i u Bejrut su došli sa namerom da budu u prolazu, što traje vec 10 godina. Prvog smo upoznali dok smo čekali na recepciji da se smestimo; došao je pred nas u boksericama sa rečima:
"Hello strangers, what's up? Hey, give me one beer!!!", jer ga je prethodno probudila galama koju smo izazvali na ulici. Za njim dolazi i drugi, u sličnom izdanju:
"Wow Stuart, we have some new roommates?!? Give me one, too!" :-)... Sutradan smo dobili zasebnu sobu.
Obilazili smo Beirut peške i bili potpuno fascinirani onim što vidimo, iako smo nebrojano puta čuli Beirut = Pariz istoka. Svuda se gradi, gradi, gradi.... Sve je čisto i svi su, kako se to kaze 'fancy' pa smo se zapitali da li ovde uopšte ima Arapa na koje smo navikli. :)
Malo džamija, malo crkava... pa malo posetisš novi deo grada, pa malo stari.... Kupali smo se pored Golubijih stena i tu razmenili prve reči sa lokalnim tinejdžerima koji su pokušavali da nas fasciniraju svojim, moram priznati, stilski ugladjenim skokovima.
Konstantno sam poredila pločnike nešeg grada sa popločanjem na šetalistu uz more, koje je besprekorno :-( , dok su sve zgrade izvedene u, za nas, skupom kamenu koga na ovom delu planete ima na pretek.
Arheološki lokaliteti su potpuno pristupačni i urbanistički dobro uklopljeni u ostatak gradskog prostora.
Cene hrane i taksija su bile manje nego što smo očekivali pa je celokupna slika u našim očima bila "ovde je divno!!!"

photo by Marko Korošec