Put u Kemet - 5 | NEZABORAVNI RIZORT

U 8 ujutru naš kombi stao je u red vozila u glavnoj ulici Luksora, gde se svakog dana dva puta dnevno formirao konvoj koji je kretao ka obali Crvenog mora. Te 2005. bilo je zabranjeno slobodno voziti kroz pustinju, već uvek u policijskoj pratnji.

Dolaskom do obalskog autoputa ka Hurgadi, nakon sat i po vremena, vozila su se raštrkala svako svojim putem ka obližnjim mestima ili rizortima u kojima su turisti odsedali. Naš hotelski kompleks nalazio se u Safagi, nešto južnije od Hurgade, u sred ničega okružen isključivo peskom i stenama, pa kada je vozilo prošlo kapiju našli smo se u mini raju. Brzo uletanje u sobu i presvlačenje u kupaći dokazivalo je da sam JEDVA čekala da uletim u more, da sam o tome maštala svih petnaest dana vucaranja po kamenjaru hramova na 50 stepeni. Kako je hotel bio organizovan kroz gomilu manjih smeštajnih objekata u prelepom vrtu, samo sa peškirom u ruci preletela sam ovaj zeleniš, peškir bacila na pesak plaže i utrčala u vodu, do kolena. Krenula napred, opet do kolena, i opet do kolena i opet... Aaaaaaaa, hoću da plivaaaam. U tom trenutku primetim bele pihtijaste mase koje se lebde u vodi, hiljade njih... Aaaaaaa, meduze! Mislim da sam u ovom trenutku sebi skratila život za bar 10 godina. Terajući rukama vodu od sebe, pa time i ova odvratna stvorenja, žurila sam van vode, i tu u plićaku spazih zgaženu gomilicu kao uvrtenih kanapa boje peska. Pred očima mi je sevnulo – scena iz Opstanka, morske zmije koje se legu u plićaku radi toplije vode i svetla.... Aaaaaaaa, a ja sam to zgazila pri uletanju u vodu, fuuuuuj. Od tog trenutka mojim avanturama u divnoj vodi Safage dosao je kraj.

Narednih 5 dana kupala sam se u bazenu i dane provodila lenčareći od obroka do obroka, živeći san ostalih gostiju – debelih nemaca. Par puta su pokušali da me namame da učestvujem u debilnim igrama gde animatori od vas prave retardirane osobe na bini a vi se smejete i svi drugi vam se smeju, cekajuci svoj red da i oni zasijaju na pozornici. Kada smo pokušali da izađemo van ograde rizorta, obezbeđenje nas je samo pogledalo razrogačenih očiju, pitajući se ZAŠTO – to ni jednom turisti do sada nije palo na pamet... I jasno je zasto nije – tamo nije bilo žive duše, samo asfaltiran autoput uz obalu, pesak i stene u daljini. Ako bi vam to činilo razonodu, mogli ste samo gostovati u šetnji na plaži susednog rizorta, koji je u konceptu bio isto zatvorsko sranje. Jedva sam čekala da krenem nazad u prljavi Kairo, u gužvu u život.