Put u Kemet - 3 | ABU SIMBEL & ASUAN

Oko 4 ujutru bili smo na aerodromu. Let za Asuan i Abu Simbel. Neki leže, neki su zavaljeni, neki uredno sede na stolicama u čekaonici. Jedina prijatna stvar u datom trenutku bila je temperatura vazduha te sam razmisljala kako bi bilo idealno da obilaske pomerimo za noćne sate a spavamo oko podneva u klimatizovanjim prostorijama... Nemoguće, naravno.
Grupa prisutnih spontano je ustala, iz torbi izvukli neke prostirke i uputili se ka mračnijem uglu prostorije. Izuše se, kleknuše i poče molitva...
Let traje oko sat vremena sa kratkim zaustavljanjem u Asusanu, kako bi putnici koji ne obilaze hram u Abu Simbelu izašli. Nastavak puta je isključivo u turističke svrhe i to je bilo očito čim pogledate lica preostalih putnika, svi puni išekivanja da vide prelep Ramzesov hram premešten sa mesta gradnje. Po izlasku iz aviona autobusom smo prevezeni do lokaliteta i imali smo dva sata na raspolaganju za obilazak. Iako se to činilo malo, pomisao da će temperatura uskoro skočiti za 20 stepeni naterala nas je da damo po gasu. Jedan do drugog, hramovi Ramzesa II i njegove žene Nefertari izgledali su savršeno na jutarnjem suncu dok se u pozadini prostire jezero Naser...

Po sletanju u Asuan, čekao nas je, naravno, novi vodić - Muhamed 3, simpatičan mladić sa iznenađujuće dobrim izgovorom. Luksuznim automobilom (zaboravih koje marke sećam se samo da je bio glomazan i metalik siv) odvezli su nas do hotela Basma, na blagom uzvišenju iznad grada. Sve je šljaštelo, podovi, zidovi, lusteri, osoblje... Kada je momak_za_sve poneo naše stvari do sobe, kroz glavu mi je sevnula scena iz filma Sam u kući – da li da mu dam ovu zvaku kao bakšiš, kad već izgledamo kao dva klošara sa prljavim begpekerskim rancima... Ulazimo u mračnu sobu i momak_za_sve razgrće zavese – voooooov, nikada neću zaboraviti taj prizor, Asuan na dlanu, palme, feluke na Nilu, u pozadini pustinja; da valjda tako izgleda Raj. Potrčala sam da izađem na terasu i pri naglom otvaranju vrata udari me vreo, ali VREO, vetar i ja se osamućena vratim unutra.

Nakon trećeg sata sedenja i gledanja kroz staklo, apsolutno bez reči samo sa ponekim uzdahom, odlučili smo da izadjemo do bazena i dalje u restoran na ručak. Da mi je neko rekao da ću pretrčavati od jednog ulaza u hotel do vrata restorana koji je bio u depadansu hotela, nikada ne bih verovala, ali eto desava se. Vreo vetar je bio toliko nepodnošljiv da smo bili u blagoj panici kako ćemo izdržati razgledanja ovde narednih 2 dana. Ovog osećaja sam se setila kada sam prvi i poslednji put otišla u turbo-solarijum i kada je ona konzerva počela da isijava i izduvava vrelinu, samo sam izasla i zahvalila se. Mučilište!
Asuan, Asuan, Asuan – prelep! Prvo smo se odvezli do velike brane, čijom je izgradnjom nastalo jezero Naser a zatim do nedovršenog obeliska koji je i dalje položen na zemlji a na kojem su radovi prestali kada je ustanovljena pukotina; zaista zanimljiva priča. Ono čimie smo bilio duševljeni je hram File na ostrvu, takođe premešten i izdignut kada je izgrađena brana. Mohamed je pričao i pričao, a mi smo uživali koliko smo mogli na opisanoj vrelini.


Vožnja felukama kao još jedna turistička atrakcija bila je nezaobilazna. Sišli smo do obale, ukrcali se na brodić i krenuli. Tačnije, pokušavali da krenemo, jer feluke rade na vetar a tog popodneva, za razliku od prethodnog dana, ni dašak. Dok smo čekali da se pomerimo animirao nas je prodavac dzidzabidza na brodiću. To šta je vadio i vadio ispod klupa ne mogu ni da nabrojim: "vont dis, vont dis, čip prajz, dis, dis, čip..." i tako u krug. Kao rešenje, u pomoć je dosao motorni čamac i "slepao nas" gore dole po Nilu :)